Родио сам се у Риги, главном граду Летоније. Моју сестру и мене подизала је мајка. Иако је она католикиња, ишли смо у цркву само за време верских празника. Ја сам одувек веровао у неку вишу силу, али у младости сам био заокупљен другим интересовањима.

Док сам растао, мајка је приметила да имам дара да склапам и расклапам ствари. Пошто смо имали много предмета с којима сам то могао чинити, увек се плашила да ме остави самог код куће. Зато ми је поклонила играчку која се састојала од делова које сам могао да склапам и расклапам. То моје интересовање ишло је руку под руку с још једном мојом великом љубави — мотоциклизмом. Зато ме је мајка пријавила да учествујем у мото-трци званој Zelta Mopēds (Златни мопед). Почео сам да се тркам на мопеду, а касније и на већим мотоциклима.

Брзо сам учио и ускоро сам био веома успешан у овом брзом и ризичном спорту. Три пута сам освојио прво место на шампионату Летоније за различите класе мотоцикала, а два пута на Шампионату балтичких држава.

Док сам био на врхунцу каријере, моја девојка Евија (с којом сам се касније оженио) дошла је у контакт с Јеховиним сведоцима. Пронашла је неке њихове публикације у којима се налазио купон преко ког је могла да затражи да неко с њом проучава Библију. Попунила га је и послала. Ускоро су је посетиле две Сведокиње и она је почела да проучава Библију. Мени то није сметало, али тада ме нимало није занимала религија.

Касније су ме те Сведокиње позвале да присуствујем Евијином проучавању. Свидело ми се оно  што сам чуо. Посебно ме је дирнуло библијско обећање о рају на земљи. На пример, показале су ми Псалам 37:10,11, где стоји: „Још мало, и злога више неће бити; погледаћеш на место његово, а њега неће бити. А кротки ће поседовати земљу, и уживаће у изобиљу мира.“ То обећање ми се заиста свидело.

Све више су ме занимале библијске теме. Врло брзо сам разумео да постоји много верских лажи. С друге стране, одушевило ме је колико су библијска учења логична и јасна.

Наставио сам да проучавам Библију и научио да Јехова веома цени живот (Псалам 36:9). То је утицало на моје гледиште о тркама — више нисам желео да се излажем опасности. Желео сам да својим животом одајем част Јехови. Углед, слава и узбуђење током вожње више ми нису толико значили.

Године 1996, присуствовао сам међународном конгресу Јеховиних сведока у Талину, у Естонији, недалеко од стадиона на ком сам се често тркао. На том конгресу сам видео мир и јединство међу људима из многих земаља. На пример, једна Сведокиња је изгубила ташну и претпоставио сам да је никада неће наћи. Али убрзо ју је једна друга Сведокиња пронашла и вратила је са свим што је било у њој. Био сам запањен! Тада сам схватио да Сведоци заиста живе по високим библијским мерилима. Евија и ја смо наставили да проучавамо Библију и 1997. смо се крстили као Јеховини сведоци.

Неки моји пријатељи су погинули због необузданог и брзог живота на мотору. Захваљујући проучавању Библије, разумео сам да имам одговорност према Јехови Богу, оном ко нам је подарио живот. То ме је вероватно сачувало од смрти.

Евија и ја смо четири године служили у подружници Јеховиних сведока у Риги. Сада налазимо велико задовољство у одгајању наше ћеркице, Алис, и помажемо јој да заволи Јехову. Драго ми је што једном седмично радим у објекту где се преводи наша литература. Тамо поправљам аутомобиле и друге ствари. На тај начин и даље могу добро да користим своје способности из детињства! И дан-данас расклапам ствари, а онда их поново склапам.

Сматрам великом чашћу то што са својом породицом говорим другима о свему што сам из Библије научио о једином истинитом Богу. Могу заиста рећи да је обећање о рају на земљи променило мој живот!