СВАКО од нас је некад имао проблем који га је мучио и о ком је желео с неким да прича. У зависности од тога о ком проблему је реч, можда смо потражили помоћ пријатеља за ког смо знали да ће нас разумети и да је и сам успешно решио сличан проблем. Како је само лепо имати саосећајног пријатеља са доста искуства!

Неки се слично осећају када је у питању молитва. Није им лако да се обрате Богу који им делује и сувише узвишено, помало застрашујуће. Много им је лакше да се моле неком свецу. Они мисле да ће их свеци лакше разумети јер су и сами као људи доживљавали проблеме и невоље. На пример, православци „светог“ Николу сматрају заштитником морнара и путника, а „светој“ Петки (Параскеви) обраћају се ради излечења и заштите. С друге стране, када неки католик изгуби нешто драгоцено, можда ће се молити „светом“ Антуну Падованском — заштитнику трагача за изгубљеним стварима.

Међутим, како можемо знати да ли је упућивање молитви свецима у складу са оним што стоји у Светом писму? Ако желимо да наше молитве стигну до Бога, сигурно је на месту да се питамо да ли их он чује. Такође треба да знамо шта Бог мисли о молитвама које се упућују преко светаца.

Обичај да се молитве упућују свецима заснива се на учењу да свеци посредују између Бога и људи. Према једном грчком делу које се бави догмама Православне цркве, „свеци брину за своју браћу која су на земљи тако што посредују код Господа у њихову корист“ (Domatikê tes Orthodoxou Anatolikés Ekklésias). Дакле, онај ко се моли свецима нада се да ће добити Божју наклоност преко њих јер су они у повлашћеном положају пред Богом.

Да ли се такво учење налази у Светом писму? Неки кажу да се на основу речи апостола Павла може закључити да је на месту молити се свецима. На пример, он је сухришћанима у Риму написао: „Заклињем вас, браћо, нашим Господом Исусом Христом и љубављу која потиче од духа, да се заједно са мном горљиво молите Богу за мене“ (Римљанима 15:30). Да ли је Павле молио хришћане да посредују код Бога у његову корист? Тешко да би се то могло рећи. Пре бисмо могли замислити да ти хришћани траже од Павла, Христовог апостола, да посредује у њихову корист. Али чак ни то се није десило. Дакле, Павле је овим речима показао да можемо замолити суверника да се моли за нас. Али сасвим је нешто друго молити се некоме јер верујемо да је  на небу и да може наше молбе пренети Богу. Зашто то кажемо?

Апостол Јован је у свом јеванђељу записао Исусове речи: „Ја сам пут и истина и живот. Нико не долази к Оцу осим преко мене“ (Јован 14:6). Он је такође ученицима рекао: ’Отац ће вам дати што год га замолите у моје име‘ (Јован 15:16). Исус није рекао да треба да се молимо њему и да ће онда он пренети наше речи Богу. Ако желимо да Бог услиши наше молитве, треба да се молимо директно њему, али у име Исуса.

Када су ученици питали Исуса како да се моле, он им је рекао: „Кад се молите, реците: ’Оче, нека се свети име твоје‘“ (Лука 11:2). Дакле, сваки пут кад се молимо, треба да се обраћамо само Богу, а не Исусу или неком другом. У светлу овог недвосмисленог Исусовог учења, намеће се логичан закључак да наше молитве треба да упућујемо директно Богу преко Исуса Христа, а не преко „светаца“.

Молитва је чин обожавања Бога. Ако бисмо упућивали молитве неком другом осим Богу, то не би било у складу с библијским учењима (Јован 4:23, 24; Откривење 19:9, 10). Једино Бог заслужује да му се молимо.

У Проповеди на гори, Исус је поменуо пример детета које од свог оца тражи нешто за јело. Да ли би му он уместо хлеба дао камен? Или змију отровницу уместо рибе? (Матеј 7:9, 10). Било би незамисливо да брижан родитељ учини тако нешто.

Размислите сада о сличном поређењу у ком сте ви у улози родитеља. Рецимо да ваше дете нешто жели да вас замоли. Ви сте се увек трудили да будете блиски и приступачни. Па ипак, ваше дете се без разлога плаши како ћете реаговати и зато моли некога да вам пренесе његову молбу. Како бисте се осећали? Замислите да му то пређе у навику и да почне да комуницира са вама само преко тог посредника. Да ли би вам то одговарало? Наравно да не би. Брижни родитељи желе да им деца приђу и са свом слободом кажу шта год желе.

Када је Исус објаснио поређење о детету које тражи храну од оца, рекао је следеће: „Дакле, ако ви, иако сте зли, знате да дајете својој деци добре дарове, колико ће више Отац ваш који је на небесима дати добра онима који га моле!“ (Матеј 7:11). Нема сумње да сваки родитељ и те како жели да свом детету пружи најбоље. Жеља нашег небеског Оца да чује и услиши наше молитве још је јача.

Не треба да дозволимо да нас размишљање о нашим слабостима спречи да се молимо. Бог жели да му се директно обраћамо и зато никоме није поверио слушање наших молитви. У Библији налазимо следећи подстицај: „Баци на Јехову бреме своје, и он ће те подупрети“ (Псалам 55:22). Није нам потребно посредовање светаца нити иког другог јер можемо слободно да приступимо Богу у молитви.

Нашем небеском Оцу је стало до сваког од нас појединачно. Он жели да нам помогне да решимо своје проблеме и позива нас да му се приближимо (Јаковљева 4:8). Заиста је дивно што имамо прилику да приступимо свом Богу и Оцу „који слуша молитве“ (Псалам 65:2).