СВЕТСКА јавност данас са зебњом прати збивања на Блиском истоку. Свакодневно се дешавају ракетни напади, сукоби наоружаних група и напади бомбаша-терориста. Ову експлозивну комбинацију прати и врло реална могућност да ће једног дана бити употребљено и нуклеарно оружје. Нимало не чуди што су многи људи забринути.

Забринутост у погледу Блиског истока владала је и у мају 1948. У то време, пре 62 године, ближио се крај британском мандату над територијом која се тада звала Палестина и рат је био неминован. Годину дана раније, Уједињене нације су донеле одлуку о стварању независне јеврејске државе на делу окупираних територија. Околни арапски народи су се заветовали да ће то спречити по сваку цену. „Линија раздвајања ће бити линија од ватре и крви“, упозоравала је Арапска лига.

Било је четири сата поподне, у петак 14. маја 1948. Откуцавали су последњи тренуци британског мандата. У музеју у Тел Авиву окупило се 350 људи који су добили тајни позив да присуствују објави на коју се жељно чекало — званичном проглашењу оснивања савремене државе Израел. Постављено је веома јако обезбеђење у случају да неки од бројних непријатеља новоосноване државе изврше напад.

Давид бен Гурион, вођа израелског Народног савета, прочитао је Декларацију о оснивању државе Израел. У њој се између осталог каже: „Ми, чланови Народног савета, представници јеврејског становништва Земље Израела... снагом нашег природног и историјског права, а на основу одлуке Генералне скупштине Уједињених нација, овим проглашавамо стварање јеврејске државе у Земљи Израела — Државе Израел.“

Неки евангелисти верују да је оснивањем савремене државе Израел испуњено једно библијско пророчанство. Примера ради, пастор Џон Хеги у својој књизи  Jerusalem Countdown каже: „Овај историјски догађај је био забележен пером пророка Исаије, који је написао: ’Народ ће се родити у једном дану.‘ (Видети Исаију 66:8.)... Било је то најзначајније испуњење пророчанства у двадесетом веку. Свим људима је пружен живи доказ да Израелов Бог постоји и делује.“

Може ли се ова изјава сматрати тачном? Да ли је у Исаији 66:8 проречено оснивање савремене државе Израел? Да ли се 14. маја 1948. десило „најзначајније испуњење пророчанства у двадесетом веку“? Ако је Израел још увек Божји изабрани народ и ако се на њему испуњавају библијска пророчанства, то би несумњиво пробудило интересовање свих истраживача Библије.

Исаијино пророчанство гласи: „Ко је тако нешто чуо? Ко је тако нешто видео? Може ли се земља родити у један дан? Може ли се народ одједном родити? А Сион је родио синове чим је осетио болове“ (Исаија 66:8). Очигледно је да се у овом стиху предвиђа да ће се цео један народ родити изненада, такорећи у једном дану. Али, ко ће то проузроковати? Одговор налазимо у следећем стиху: „’Зар ћу ја отворити мајчину утробу, а не дати јој да рађа?‘, каже Јехова. ’Зар ћу је затворити ја који дајем да рађа?‘, каже твој Бог.“ Јехова Бог је јасно обзнанио да ће величанствено рођење тог народа бити његово дело.

Данашњи Израел је секуларна демократска држава која не тврди званично да се узда у Бога Библије. Да ли су Израелци 1948. приписали Јехови заслугу за оснивање своје државе? Нису. У изворном тексту декларације се нигде не спомиње Божје име, па чак ни реч „Бог“. У вези с коначним текстом тог документа, у књизи Great Moments in Jewish History стоји: „У један поподне, када се Народни савет састао, његови чланови још увек нису могли да се сложе како ће гласити текст декларације... Јевреји који су се држали традиције желели су да се укаже на ’Израеловог Бога‘, али секуларисти то нису дозвољавали. Да би помирио те две стране, Бен Гурион је одлучио да се уместо речи ’Бог‘ напише реч ’Стена‘.“

У погледу независности, савремени Израел се до дан-данас позива на одлуку УН и на оно што називају природним и историјским правом јеврејског народа. Да ли је логично закључити да је Бог Библије проузроковао највеће испуњење пророчанства у двадесетом веку у корист народа који му не приписује заслугу за то?

Данашњи секуларни став Израела у оштрој је супротности са оним што се дешавало 537. пре н. е. Тада се израелски народ заиста ’поново родио‘ такорећи у једном дану, након повратка из 70-годишњег изгнанства у Вавилону. У то време су се речи из Исаије 66:8 упечатљиво испуниле — освајач Вавилона, Персијанац Кир Велики, допустио је Јеврејима да се врате у своју домовину која је до тада лежала пуста (Јездра 1:2).

Персијски краљ Кир је догађаје из 537. пре н. е. сматрао испуњењем Божје воље, а они који су се вратили у Јерусалим учинили су то да би поново увели служење Јехови Богу и изградили његов храм. Савремена израелска држава никад није званично показала сличну жељу или намеру.

Израелци су 33. н. е. изгубили право да се назову Божјим изабраним народом јер су одбацили Јеховиног Сина, Месију. То потврђују и Месијине речи: „Јерусалиме, Јерусалиме, који убијаш пророке и каменујеш оне који су послати к теби!... Ево, ваша кућа вам се оставља напуштена“ (Матеј 23:37, 38). Ове Исусове речи су се обистиниле 70. н. е., када су римске легије разориле Јерусалим и његов храм, и окончале свештеничку службу у њему. Али шта ће бити с Божјом намером да  има „драгоцено власништво између свих других народа... краљевство свештеника и свети народ“? (Излазак 19:5, 6).

Апостол Петар, који је пореклом био Јеврејин, одговорио је на то питање у посланици упућеној хришћанима, међу којима је било и нејевреја и Јевреја. Он им је написао: „Ви сте ’изабрани род, краљевско свештенство, свет народ, народ који је Божје власништво‘... Јер некад нисте били народ, а сад сте Божји народ. Раније вам није била показана милост, а сада вам је показана милост“ (1. Петрова 2:7-10).

Бог је посредством светог духа изабрао те хришћане да постану духовни народ. Њихова припадност том народу није се стицала рођењем нити је зависила од места пребивања. Апостол Павле је то описао на следећи начин: „Није важно ни обрезање ни необрезање, него ново створење. А на свима који буду по овом правилу живели, на њима нека буде мир и милосрђе — на Израелу Божјем“ (Галатима 6:15, 16).

Док данашња држава Израел даје држављанство свима који су пореклом Јевреји или су се преобратили на јудаизам, право да припадају народу који Библија назива „Израел Божји“ добијају само они који су „послушни и пошкропљени крвљу Исуса Христа“ (1. Петрова 1:1, 2). Говорећи о припадницима Израела Божјег, то јест духовним Јеврејима, Павле је написао: „Прави Јудејац није онај који је то споља нити је право обрезање оно које је споља, на телу, него је прави Јудејац онај ко је то изнутра и његово обрезање је обрезање срца по духу, а не по писаном закону. Он не добија похвалу од људи, него од Бога“ (Римљанима 2:28, 29).

Ови стихови нам помажу да разумемо једну Павлову изјаву око које се понекад воде полемике. У својој посланици Римљанима, Павле је Јевреје који нису веровали у Исуса упоредио са гранама симболичне маслине које су биле одломљене да би се на то дрво могле накалемити ’гране дивље маслине‘, то јест људи из других народа (Римљанима 11:17-21). У закључку овог поређења, он каже: „Некима од Израела отврдло је срце док не уђе пуни број људи из других народа. И тако ће сав Израел бити спасен“ (Римљанима 11:25, 26). Да ли је тиме мислио да ће у одређено време сви Јевреји прихватити хришћанство? Очигледно је да се такво обраћење није догодило.

Када је поменуо „сав Израел“, Павле је мислио на сав духовни Израел — на хришћане који су били изабрани посредством светог духа. Он је истакао да то што су Јевреји одбацили Месију неће осујетити Божју намеру да има народ који ће бити попут симболичног ’маслиновог дрвета‘ пуног родних грана. То је у складу са Исусовим поређењем у ком је себе упоредио са чокотом с кога ће бити уклоњена лоза која не доноси плод. Исус је рекао: „Ја сам прави чокот, а мој Отац је виноградар. Сваку лозу на мени која не доноси плод он уклања, а сваку која доноси плод чисти, како би донела још више плода“ (Јован 15:1, 2).

Оснивање данашње државе Израел није проречено у Библији, али оснивање духовног Израела свакако јесте. Уколико препознате ко чини тај духовни народ и придружите им се, пожњећете вечне благослове (Постанак 22:15-18; Галатима 3:8, 9).