Пређи на садржај

Пређи на садржај

Питања читалаца

Питања читалаца

 Питања читалаца

У светлу библијских заповести о исправној употреби крви, како Јеховини сведоци гледају на медицинске поступке у којима се користи нечија властита крв?

Уместо да одлучи искључиво на основу личних преференција или неке препоруке лекара, сваки хришћанин треба озбиљно да узме у обзир оно што Библија каже. То је ствар између њега и Јехове.

Јехова, коме дугујемо свој живот, издао је закон по ком крв не треба конзумирати (Постање 9:3, 4). У Закону за древни Израел, Бог је ограничио употребу крви, јер она представља живот. Објавио је: „Живот тела [је] у крви; а ја сам је дао на олтар да се очисте душе ваше.“ Шта ако је човек убио животињу ради хране? Бог је рекао: „Нека исцеди [пролије, NW] крв из ње и заспе је земљом“ * (Левитска 17:11, 13). Јехова је увек изнова понављао ову заповест (Поновљени закони 12:16, 24; 15:23). Јеврејско дело Soncino Chumash бележи: „Крв се није смела чувати, већ се изливањем на земљу морала учинити непогодном за употребу.“ Није требало да иједан Израелац присвоји, чува и употреби крв другог створења, чији живот припада Богу.

Обавеза да се држи Мојсијев закон престала је када је Месија умро. Па ипак, Божје гледиште о светости крви остаје. Покренути Божјим светим духом, апостоли су упутили хришћане да се ’уздржавају од крви‘. Ту заповест није требало олако схватити. Она је била толико морално важна као и суздржавање од сексуалног неморала и идолопоклонства (Дела апостолска 15:28, 29; 21:25). Када су у 20. веку добровољно давање крви и трансфузија постали уобичајени, Јеховини сведоци су схватили да се ови поступци сукобљавају с Божјом Речју. *

Понекад ће доктор подстицати пацијента да недељама пре операције депонује своју крв (преоперативна донација аутологне крви, PAD) тако да ако буде потребно он може пацијенту да да̂ трансфузију његове ускладиштене крви. Међутим, такво сакупљање, чување и трансфузија крви директно се супроти ономе што је речено у Левитској и Поновљеним законима. Крв не треба чувати; треба је пролити — вратити Богу, да тако кажемо. Истина, данас Мојсијев закон није  на снази. Ипак, Јеховини сведоци поштују начела која је Бог укључио у овај закон и решени су да се ’уздржавају од крви‘. Због тога, ми нисмо добровољни даваоци крви, нити своју крв, коју треба ’пролити‘, чувамо да би нам се поново дала. Тај се поступак коси с Божјим законом.

Други поступци, то јест анализе које укључују нечију властиту крв нису толико јасно у сукобу с Божјим наведеним начелима. На пример, многи хришћани дозвољавају да се нешто њихове крви извади ради испитивања и анализе, након чега се тај узорак баца. И други комплекснији поступци који укључују нечију властиту крв могу такође бити препоручивани.

На пример, током неких операција, нешто крви се може одвести из тела процесом који се зове хемодилуција. Крв која остане у пацијенту се разређује. Касније се његова крв из тог спољашњег тока враћа њему, и тако се његова крвна слика враћа скоро на нормалу. Слично томе, крв из хируршке ране може да се извади и филтрира тако да се црвена крвна зрнца могу вратити пацијенту; то се зове спасавање крви. У неком другом поступку, крв се може усмерити ка машини која привремено обавља функцију коју нормално обављају телесни органи (на пример срце, плућа или бубрези). Крв се из машине поново враћа пацијенту. У другим поступцима, крв се одводи у један сепаратор (центрифугу) где се могу елиминисати штетне или дефектне компоненте. Или се можда може издвојити нека крвна компонента и употребити негде другде у телу. Такође постоје анализе при којима се једна количина крви извади да би се убацила контрастна течност или помешала с неким лековима, након чега се враћа пацијенту.

Детаљи могу да варирају, и сигурно ће се развити нове процедуре, нова лечења и анализе. Није на нама да анализирамо сваку варијанту и да онда донесемо одлуку. Хришћанин мора да одлучи сам за себе како ће се с његовом крвљу поступати у току операције, анализе или тренутног лечења. Он треба да од свог доктора или техничара довољно унапред добије чињенице у вези с тим шта би се могло учинити с његовом крвљу током одређеног поступка. Затим он мора да одлучи према ономе шта његова савест дозвољава. (Види оквир.)

Хришћани треба да имају на уму своје предање Богу и обавезу да га ’воле свим својим срцем и свом својом душом и свом својом снагом и свим својим умом‘ (Лука 10:27). За разлику од већине у свету, Јеховини сведоци веома цене свој добар однос с Богом. Давалац живота охрабрује све људе да се поуздају у Исусову проливену крв. Читамо: „Преко њега [Исуса Христа] имамо ослобођење откупнином посредством његове крви, да, опроштење наших пропуста“ (Ефешанима 1:7).

[Фусноте]

^ одл. 4 Професор Френк Х. Горман пише: „Проливање крви се најбоље разуме као чин поштовања према животу животиње а, према томе, и као чин поштовања према Богу, који је створио тај живот и који је и даље заинтересован за њега.“

^ одл. 5 Кула стражара од 1. јула 1951. одговорила је на кључна питања везана за ову тему, и показала је зашто трансфузије крви нису подесне.

[Оквир⁄Слике на 31. страни]

ПИТАЊА КОЈА ТРЕБА СЕБИ ДА ПОСТАВИШ

Ако се нешто моје крви одведе из мог тела и ако се ток можда неко време чак прекине, да ли ће ми моја савест дозволити да на ову крв још увек гледам као на део себе, тако да се не захтева да се она ’пролије на земљу‘?

Да ли би моја библијски школована савест била узнемирена ако се током дијагностичке или терапеутске процедуре нешто моје крви извади, измени и врати у моје тело?