Пређи на садржај

Пређи на садржај

ЖИВОТНА ПРИЧА

Учио сам од зреле браће и примио многе благослове

Учио сам од зреле браће и примио многе благослове

У МЛАДОСТИ ми је било тешко да идем у службу проповедања. Касније сам добијао задужења за која сам се осећао недорасло. Испричаћу вам како су ми зрела браћа помогла да савладам страхове и да доживим предивне благослове током 58 година пуновремене службе.

Рођен сам у граду Квибеку, у истоименој канадској покрајини, у којој се говори француски. Моји родитељи Луј и Зелија пружили су ми пуно љубави. Мој отац је по природи био повучен и волео је да чита. Ја сам волео да пишем и сањао сам да једног дана постанем новинар.

Када сам имао 12 година, посетили су нас очев колега Родолф Суси и један његов пријатељ. Они су били Јеховини сведоци. Нисам знао много о Сведоцима и није ме посебно занимала њихова религија. Али допало ми се што су на наша питања одговарали из Библије, љубазно и логично. То се допало и мојим родитељима, па смо зато одлучили да почнемо да проучавамо Библију.

У то време сам похађао католичку школу. С времена на време, разговарао сам с друговима из разреда о ономе што сам учио из Библије. За то су сазнали наши наставници који су били свештеници. Уместо да помоћу Библије оспори оно што сам говорио, један од њих ме је пред целим разредом оптужио да изазивам побуну. Иако је то била непријатна ситуација, за мене се показала као благослов јер сам увидео да верска учења те школе нису у складу са оним што пише у Библији. Схватио сам да ми тамо није место. Уз дозволу родитеља, прешао сам у другу школу.

КАКО САМ ЗАВОЛЕО СЛУЖБУ

Иако сам проучавао Библију, споро сам напредовао у духовном погледу јер сам се плашио да идем у службу од куће до куће. Католичка црква је била веома утицајна и жестоко се противила нашем проповедању. Морис Диплеси, премијер Квибека, блиско је сарађивао са црквом. Уз његово одобравање, често се дешавало да руља прави проблеме Сведоцима, па чак и да их физички напада. У то време је заиста била потребна храброст да би се проповедало.

Брат који ми је помогао да савладам страхове звао се Џон Реј и био је мисионар из деветог разреда школе Галад. Џон је имао доста искуства у служби и био је благ, ненаметљив и приступачан. Ретко кад би ми дао савет, али из његовог примера сам много научио. Џон се мучио да савлада француски и зато сам често ишао с њим у службу и помагао му око језика. Дружење с њим помогло ми је да коначно донесем одлуку да постанем Јеховин сведок. Крстио сам се 26. маја 1951, десет година од првог сусрета са Сведоцима.

Захваљујући добром примеру Џона Реја (А), ја (Б) сам савладао страх у служби од врата до врата

Нашу малу скупштину у граду Квибеку чинили су углавном пионири. Њихов добар пример ме је подстакао да и сам постанем пионир. Тада смо у служби од врата до врата користили само Библију. Било је важно да у томе будемо вешти, јер са собом нисмо носили литературу. Трудио сам се да добро упознам Библију како бих знао које стихове да користим док браним истину. Међутим, многи нису хтели да читају чак ни Библију ако није имала имприматур, то јест дозволу за штампање од Католичке цркве.

Оженио сам се 1952. са Симон Патри, која је била у истој скупштини као и ја. Преселили смо се у Монтреал и до краја прве године брака добили смо ћерку Лиз. Иако сам непосредно пре венчања престао с пионирском службом, Симон и ја смо се трудили да живимо једноставно како бисмо као породица што више учествовали у скупштинским активностима.

Прошло је десет година пре него што сам поново почео да озбиљно размишљам о томе да више учествујем у служби. Године 1962. присуствовао сам Семинару за наименовану браћу који је трајао месец дана и одржавао се у канадском Бетелу. Са мном је у соби био брат Камиј Уелет. Његова ревност у служби оставила је дубок утисак на мене, посебно зато што је био породичан човек. У то време је у Квибеку била права реткост да неко ко има децу служи као пионир. Па ипак, то је био Камијев циљ. Током времена које смо провели заједно, подстицао ме је да размислим о својим околностима. Након само неколико месеци, схватио сам да бих могао поново да служим као стални пионир. Неки су сматрали да то није баш мудра одлука, али ја сам почео с пионирском службом, уверен да ће Јехова благословити мој труд.

ВРАЋАМО СЕ У КВИБЕК КАО СПЕЦИЈАЛНИ ПИОНИРИ

Симон и ја смо 1964. наименовани за специјалне пионире у Квибеку, нашем родном граду, где смо служили наредних неколико година. Тада је већ било лакше проповедати, али смо и даље наилазили на противљење.

Једне суботе по подне, ухапшен сам у градићу Сент Мари, недалеко од нашег града. Полицајац ме је одвео у станицу и сместио у притвор јер сам проповедао од куће до куће без дозволе. Касније сам изведен пред судију Жана Луја Бајаржона, који је својом појавом уливао страх. Питао ме је ко ће ме заступати на суду. Кад сам рекао да ће то бити Глен Хау *, наш брат који је био познат адвокат, судија је узвикнуо: „Само не он!“ Глен Хау је у то време био познат по томе што је с великим успехом бранио Сведоке. Убрзо ме је суд обавестио да су оптужбе против мене одбачене.

Због противљења у Квибеку било је тешко изнајмити одговарајуће место за састанке. Једино што смо успели да нађемо за нашу малу скупштину била је једна стара гаража без грејања. Да би се макар мало загрејала током ледених зима, браћа су користила пећ на лож уље. Често бисмо дошли пар сати пре састанка, окупили се око те пећи и причали једни другима лепа искуства.

Дивно је видети како су године проповедања дале изузетне резултате. Током 1960-их било је само неколико малих скупштина у области града Квибека, на подручју Кот Нор и полуострву Гаспе. Данас тамо има много скупштина које се састају у предивним Дворанама Краљевства.

ПУТУЈУЋА СЛУЖБА

У Торонту 1977. на састанку за путујуће надгледнике

Симон и ја смо 1970. позвани у покрајинску службу. Затим сам 1973. наименован за обласног надгледника. Током тих година много сам научио од искусне браће, као што су Лорије Сомур * и Дејвид Сплејн *, који су били путујући надгледници. Након сваког покрајинског састанка, Дејвид и ја смо разговарали о томе како да се побољшамо у поучавању. Сећам се да ми је једном рекао: „Леонс, допао ми се твој закључни говор. Стварно је био добар, али ја бих од толико материјала направио три говора!“ Имао сам обичај да у говоре убацујем превише информација. Морао сам да научим да их мало поједноставим.

Служио сам у неколико градова на истоку Канаде

Једно од задужења обласних надгледника било је да посећују покрајинске надгледнике како би их охрабрили. Међутим, многи објавитељи у Квибеку су ме добро познавали. Зато су хтели да иду са мном у службу током моје посете њиховој покрајини. Уживао сам у служби с њима, али нисам проводио довољно времена с покрајинским надгледником. Један покрајински надгледник ми је љубазно скренуо пажњу: „Лепо је што издвајаш време за браћу, али не заборави да си ове недеље дошао да посетиш мене. И мени треба охрабрење.“ Тај љубазан савет ми је много помогао.

Нажалост, 1976. доживео сам изненадну трагедију. Моја вољена Симон озбиљно се разболела и преминула. Због своје самопожртвованости и љубави према Јехови била је дивна супруга. Трудио сам се да будем заокупљен службом проповедања и то ми је помогло да пребродим тај губитак. Захвалан сам Јехови што ми је у том периоду давао снагу. Касније сам се оженио са Керолин Елиот, ревном пионирком којој је енглески био матерњи језик. Она се преселила у Квибек да би помогла у проповедању. Керолин је приступачна и искрено јој је стало до других, посебно до оних који су стидљиви и усамљени. Много ми је значила њена подршка у путујућој служби.

ЗНАЧАЈНА ГОДИНА

У јануару 1978, позван сам да будем инструктор у првом разреду Школе за пионире у Квибеку. Имао сам велику трему јер никада нисам похађао ту школу и све ми је било ново, као и полазницима. На сву срећу, у првом разреду је било много искусних пионира. Премда сам ја био инструктор, много сам научио од њих.

Касније те исте године, на Олимпијском стадиону у Монтреалу одржан је међународни конгрес „Победоносна вера“. Било је преко 80 000 присутних и то је био највећи конгрес икада одржан у Квибеку. Сарађивао сам са Службом за информисање на конгресу. Разговарао сам са многим новинарима и био сам одушевљен позитивним извештајима у медијима. Емитовано је преко 20 сати телевизијског и радио програма посвећеног конгресу и у новинама је изашло на стотине чланака. Дато је изузетно сведочанство.

СЛУЖБА НА ДРУГАЧИЈЕМ ПОДРУЧЈУ

Велика промена у мом животу догодила се 1996. Од крштења сам служио у Квибеку где се говори француски, а онда сам послат у Торонто, где се говори енглески. Осећао сам се недорасло и плашио сам се да држим говоре на енглеском јер га нисам добро знао. Још усрдније сам се молио Јехови и више сам се ослањао на њега.

Кад се осврнем на то време, могу слободно да кажем да смо провели две дивне године служећи у Торонту. Керолин ми је стрпљиво помагала да боље говорим енглески, а и браћа су ми пружала велику подршку и храбрила ме. Брзо смо стекли много нових пријатеља.

Иако сам пред сваки покрајински састанак имао доста додатних обавеза, често сам петком поподне око сат времена ишао у службу од врата до врата. Неки би се питали: „Зашто ићи у службу пред викенд пун активности?“ Па ипак, пријали су ми лепи разговори у служби. И дан-данас уживам док проповедам.

Од 1998. Керолин и ја служимо у Монтреалу као специјални пионири. Годинама сам, између осталог, организовао посебне проповедничке активности и сарађивао с медијима са циљем да се разбију предрасуде о Јеховиним сведоцима. Керолин и ја сада радо сведочимо странцима који су се недавно доселили у Канаду. Многи од њих желе да сазнају нешто више о Библији.

Са супругом Керолин

Док размишљам о 68 година које сам провео служећи Јехови, испуњен сам задовољством. Веома сам срећан што сам заволео службу и помогао многима да упознају истину. Посебну радост ми причињава кад видим колико је моја ћерка Лиз ревна у служби. Након што су им деца одрасла, она и њен муж су почели да служе као стални пионири. Нарочито сам захвалан пријатељима који су ми својим добрим примером и мудрим саветима помогли да духовно напредујем и обављам разна теократска задужења. Увидео сам да нам је неопходна помоћ Јеховиног моћног светог духа да бисмо истрајали у служби која нам је поверена (Пс. 51:11). Стално захваљујем Јехови што ми је указао велику част да хвалим његово име! (Пс. 54:6).

^ одл. 16 Животна прича брата Глена Хауа „Нећете ви да се бијете него Бог“ објављена је у Пробудите се! од 22. априла 2000.

^ одл. 20 Животна прича брата Лоријеа Сомура објављена је у Стражарској кули од 15. новембра 1976. (енгл.).

^ одл. 20 Дејвид Сплејн служи као члан Водећег тела Јеховиних сведока.