1. Шта учимо из Проповедника 3:1, 7?

 НЕКИ људи воле да причају, а неки радије ћуте. Као што истиче стих на коме се темељи овај чланак, постоји и време када се говори и време када се ћути. (Прочитати Проповедника 3:1, 7.) Ипак, можда бисмо волели да неки наши суверници причају више, а неки мање.

2. Ко има право да постави мерила за то када и како треба говорити?

² Моћ говора је дар од Јехове (Изл. 4:10, 11; Откр. 4:11). Он нас путем своје Речи учи како да исправно користимо тај дар. У овом чланку ћемо на основу неких примера из Библије научити када је време да се говори, а када да се ћути. Такође ћемо видети како на Јехову утиче оно што кажемо другима. Најпре ћемо осмотрити када треба да говоримо.

3. Према Римљанима 10:14, какав став треба да имамо према проповедању?

³ Увек треба радо да говоримо о Јехови и његовом Краљевству (Мат. 24:14; прочитати Римљанима 10:14). На тај начин поступамо попут Исуса. Један од главних разлога Исусовог доласка на земљу био је да пренесе људима истину о свом Оцу (Јов. 18:37). Али треба да имамо на уму да је важно и како говоримо. Зато када другима говоримо о Јехови, то треба да радимо „с благошћу и дубоким поштовањем“, уважавајући њихова осећања и веровања (1. Петр. 3:15). Тако нећемо само говорити, него ћемо и поучавати, а можда и допрети до срца особе.

4. Према Пословицама 9:9, како оно што кажемо може помоћи другима?

 ⁴ Старешине не треба да оклевају да дају савет сувернику када виде да му је то потребно. Наравно, изабраће прави тренутак за то, да га не би довели у непријатну ситуацију. Можда ће морати да сачекају док не буду насамо с њим. Старешине се увек труде да својим речима не повреде достојанство саговорника. Ипак, неће се устезати да укажу на библијска начела која му могу помоћи да поступа мудро. (Прочитати Пословице 9:9.) Зашто је тако важно да будемо храбри када је потребно нешто рећи? Размисли о две потпуно различите ситуације. У првом случају, један човек је требало да укори своје синове, а у другом је једна жена морала да укаже будућем краљу на грешку.

5. У којој ситуацији је Илије требало нешто да каже?

⁵ Првосвештеник Илије је имао два сина која је много волео. Међутим, његови синови нису поштовали Јехову. Они су обављали важну службу као свештеници у светом шатору. Али злоупотребљавали су свој положај, показивали крајње непоштовање према жртвама које су приношене Јехови и бесрамно чинили блуд (1. Сам. 2:12-17, 22). Према Мојсијевом закону, заслужили су смртну казну, али попустљиви Илије их је само благо прекорио и дозволио им да наставе да служе у светом шатору (Пон. зак. 21:18-21). Како је Јехова гледао на то? Рекао је Илију: „Зашто својим синовима исказујеш већу част него мени?“ Јехова је одлучио да погуби његове синове (1. Сам. 2:29, 34).

6. Шта учимо из Илијевог примера?

⁶ Из Илијевог примера учимо нешто важно. Ако сазнамо да је наш пријатељ или члан породице прекршио Божји закон, морамо разговарати с њим и подсетити га на Јеховина начела. Након тога треба да се побринемо да се обрати старешинама, којима је Јехова поверио одговорност да брину о стаду (Јак. 5:14). Немојмо никад бити попут Илија, исказујући већу част пријатељу или члану породице него Јехови. Потребна је храброст да бисмо некоме отворено указали на грешку, али то је  вредно сваког труда. Запази разлику између Илија и Израелке по имену Авигеја.

7. Зашто се Авигеја обратила Давиду?

⁷ Авигеја је била удата за имућног земљопоседника Навала. Док су се Давид и његови људи крили од краља Саула, неко време су провели с Наваловим пастирима и штитили његова стада од разбојника. Да ли им је Навал био захвалан за то? Ни најмање. Када га је Давид замолио да његовим људима да мало хране и воде, Навал се разбеснео и извикао се на њих (1. Сам. 25:5-8, 10-12, 14). Давид је због тога одлучио да побије све мушкарце у Наваловом дому (1. Сам. 25:13, 22). Како се таква трагедија могла избећи? Авигеја је схватила да је то тренутак кад треба говорити, па је храбро изашла пред 400 гладних, љутих, наоружаних људи и обратила се Давиду.

8. Шта учимо од Авигеје?

⁸ Кад је Авигеја дошла до Давида, говорила је одважно, с поштовањем и уверљиво. Иако није била крива за оно што се десило, извинила се Давиду. Рекла му је да верује да ће као добар човек учинити оно што је исправно и уздала се у Јехову (1. Сам. 25:24, 26, 28, 33, 34). Када видимо да је неко на путу да направи озбиљну грешку, треба да му попут Авигеје храбро укажемо на то (Пс. 141:5). То треба да урадимо с поштовањем, али одлучно. Кад особи љубазно дамо савет, показујемо да смо јој прави пријатељ (Посл. 27:17).

9-10. Шта старешине треба да имају на уму када некоме дају савет?

⁹ Нарочито је важно да старешине буду храбре када треба да разговарају  са суверником који је направио погрешан корак (Гал. 6:1). Старешине су понизне и свесне да ће и њима једног дана можда бити потребан савет. Али они неће због тога оклевати да опомену оне којима је то потребно (2. Тим. 4:2; Титу 1:9). Кад некоме дају савет, труде се да свој дар говора користе да вешто и стрпљиво поучавају. Они воле свог брата и зато желе да му помогну (Посл. 13:24). Али најважније им је да искажу част Јехови тиме што се држе његових мерила и штите скупштину од лошег утицаја (Дела 20:28).

¹⁰ До сада је било речи о томе када треба говорити. Међутим, постоје тренуци када је најбоље да ништа не кажемо. Шта може представљати проблем у таквим ситуацијама?

11. Са чиме је Јаков упоредио говор и зашто је то одговарајуће поређење?

¹¹ Понекад нам је тешко да пазимо на оно што говоримо. Погледајмо како је то описао библијски писац Јаков. Он је рекао: „Ако неко у речима не греши, он је савршен човек, способан да заузда и цело тело. Кад ставимо узде у уста коњима да би нам они били покорни, тада управљамо и целим њиховим телом“ (Јак. 3:2, 3). Узде се стављају коњу на главу и у уста. Када јахач повуче узде, може усмеравати коња или га зауставити. Ако испусти узде, коњ би могао да се отме контроли и да повреди себе или јахача. Слично томе, ако не пазимо шта говоримо, наше речи могу проузроковати велику штету. Осмотримо неке ситуације у којима морамо да такорећи зауздамо свој језик.

12. Када треба да „зауздамо језик“ и не говоримо превише?

 ¹² Како се понашаш када си у друштву брата или сестре који знају неку поверљиву информацију? На пример, ако упознаш некога ко живи у земљи где су наше активности забрањене, да ли си у искушењу да питаш за детаље о томе како браћа обављају службу? Без сумње, ти имаш најбољу намеру. Ми волимо нашу браћу и занима нас кроз шта пролазе. Желимо и да будемо конкретни када се молимо за њих. Међутим, то је време када треба да „зауздамо језик“ и да не постављамо таква питања. Ако вршимо притисак на некога ко зна поверљиве ствари, не показујемо љубав – ни према њему ни према браћи и сестрама чију би безбедност могао угрозити ако нешто открије. Сигурно нико од нас не жели да додатно отежава ситуацију суверницима у земљама под забраном. Исто тако, објавитељи који служе у таквој земљи неће откривати детаље о томе како Сведоци тамо проповедају и одржавају састанке.

13. Према Пословицама 11:13, на шта старешине треба да пазе и зашто?

¹³ Посебно је важно да старешине примењују библијско начело из Пословица 11:13. (Прочитати.) Они се труде да чувају поверљиве информације. То није увек лако, нарочито ако је брат ожењен. Муж и жена често разговарају о својим размишљањима, најдубљим осећањима и бригама, што их још више зближава. Али старешина је свестан колико је важно да не открива поверљиве ствари других у скупштини. У супротном би могао изгубити њихово поверење, као и поштовање других. Они који имају одговорности у скупштини не смеју бити дволични (1. Тим. 3:8). Другим речима, када им се неко повери, неће то преносити другима. Старешина који воли своју жену неће јој откривати информације које она не треба да зна.

14. Како супруга старешине може помоћи мужу да сачува поштовање других?

¹⁴ Супруга неће наговарати свог мужа да јој прича о поверљивим стварима и тако ће му помоћи да сачува поштовање других. Ако тако поступа, биће подршка свом мужу и уједно ће показати да поштује оне који су му се поверили. Што је најважније, Јехови ће бити драго што она доприноси миру и јединству у скупштини (Римљ. 14:19).

15. Како је Јехова реаговао на оно што су рекла тројица Јовових пријатеља и зашто?

¹⁵ Из библијске књиге о Јову можемо много научити о томе како и када треба говорити. Након низа трагичних догађаја који су задесили Јова, код њега су дошла четири човека да га утеше и посаветују. Они су најпре дуго ћутали. Али оно што су касније рекли њих тројица – Елифас, Вилдад и Софар – показало је да то време нису искористили да размисле како да помогну Јову. Напротив, они су размишљали како да докажу да је Јов згрешио. Премда је у неким њиховим речима било истине, већи део онога што су рекли о Јову и Јехови није било ни обзирно ни тачно. Оптужили су Јова да је лош човек (Јов 32:1-3). Како је Јехова реаговао? Разгневио се на њих тројицу и назвао их безумнима. Затим им је рекао да траже од Јова да се моли за њих (Јов 42:7-9).

16. Шта учимо из онога што су урадили Елифас, Вилдад и Софар?

 ¹⁶ Много тога учимо из онога што су урадили Елифас, Вилдад и Софар. Као прво, не треба да судимо својој браћи (Мат. 7:1-5). Треба да их пажљиво слушамо пре него што нешто кажемо. Једино тако ћемо разумети њихову ситуацију (1. Петр. 3:8). Као друго, наше речи треба да буду обзирне и треба да говоримо истину (Еф. 4:25). Као треће, Јехови је веома важно шта ми говоримо једни другима.

17. Шта учимо од Елијуја?

¹⁷ Четврти Јовов посетилац био је Елијуј, који је био у сродству са Аврахамом. Он је стрпљиво слушао док су Јов и остали говорили. Очигледно је да је обраћао пажњу на њихове речи јер је после могао да саосећајно и директно пружи Јову савете који су му помогли да промени свој став (Јов 33:1, 6, 17). Елијују је било најважније да искаже част Јехови, а не себи или неком другом човеку (Јов 32:21, 22; 37:23, 24). Од њега учимо да постоји време када треба ћутати и слушати (Јак. 1:19). Такође учимо да када дајемо некоме савет, наш циљ треба да буде да прославимо Јехову, а не да истичемо себе.

18. Како показујемо да ценимо дар говора?

¹⁸ Показаћемо да ценимо дар говора тако што ћемо примењивати библијске савете о томе када и како треба да говоримо. Мудри краљ Соломон је под надахнућем написао: „Као златне јабуке у сребрним посудама, такве су речи изговорене у право време“ (Посл. 25:11). Ако пажљиво слушамо шта други говоре и размишљамо пре него што нешто кажемо, наше речи ће бити попут тих златних јабука – драгоцене и лепе. На тај начин, било да смо причљиви било да мало говоримо, наше речи ће јачати друге, а Јехова ће бити поносан на нас (Посл. 23:15; Еф. 4:29). Постоји ли бољи начин да покажемо захвалност за тај дар од Бога?