Већина људи ће се сложити око тога да су неки поступци сасвим исправни, а неки апсолутно погрешни. На пример, већина људи осуђује убиство, силовање и сексуално злостављање деце, док праведност, доброту и саосећање сматра нечим племенитим. Али када је рецимо реч о сексуалним односима, поштењу или одгајању деце, многи сматрају да ту нема правила шта је исправно, а шта погрешно. Једноставно сматрају да је скоро све прихватљиво. Људи често доносе одлуке на основу свог осећаја или на основу тога шта други мисле о тој ствари. Али да ли је то увек добро?

Сви се ми често водимо савешћу, то јест унутрашњим осећајем за то шта је исправно, а шта погрешно (Римљанима 2:14, 15). Чак и веома мала деца одмах препознају кад нешто није фер или имају осећај кривице кад погреше. Током одрастања своју савест обликујемо на основу тога шта се у нашој породици, међу вршњацима, професорима, у нашој религији и култури сматра исправним, а шта погрешним. Када доносимо одлуке, савест нам говори да ли су оне у складу са нашим мерилима вредности или нису.

Наш осећај за исправно и погрешно нас покреће да будемо саосећајни, захвални и поштени према другима. Тај исти осећај нас спречава и да урадимо нешто чиме бисмо повредили оне до којих нам је стало или нешто због чега ћемо се постидети и осећати кривима.

Да ли се баш увек можемо ослонити на свој осећај? Гарик је као младић одлучио да живи по свом и да ради шта му се прохте. Међутим, с временом је схватио да му начин живота који је он сматрао исправним није донео ништа добро. Он је свој некадашњи начин живота описао као „вртлог дроге, неморала, алкохолизма и насиља“.

Често се при доношењу одлука водимо тиме шта ће други рећи или мислити. Наравно, то што узимамо у обзир мишљење искуснијих и мудријих може нам помоћи да донесемо добру одлуку. Тако стичемо поштовање наше породице, пријатеља и заједнице у којој живимо, јер смо поступили онако како они сматрају да треба.

Да ли је увек мудро водити се туђим мишљењем? Присила је као девојка радила оно што је било популарно међу њеним вршњацима и спавала је с момцима. Иако су други мислили да у томе нема ничег лошег, такав начин живота је није усрећио. Она каже: „Живела сам као и сви моји вршњаци, али дубоко у себи нисам била задовољна таквим начином живота. Често сам упадала у опасне и ризичне ситуације, што уопште није било паметно.“

Када процењујемо шта је исправно, а шта погрешно, наш осећај и мишљење других може бити од велике помоћи. Али то само по себи није гаранција да ћемо увек донети исправну одлуку. Могли бисмо постати жртве сопствене лоше процене и тако нанети бол и себи и другима (Пословице 14:12). Чак и ако је по нашем мишљењу, па чак и по мишљењу других људи, нешто исправно, не мора да значи да ће то бити добро за нас и да с временом нећемо променити мишљење. На крају крајева, оно што се некада сматрало погрешним, сада је општеприхваћено и обрнуто, оно што је некада било прихватљиво сада се сматра неприкладним.

Постоји ли нешто поузданије чиме се можемо водити кад одређујемо шта је исправно, а шта погрешно? Да ли постоје нека морална мерила којих се данас можемо држати, а да ни годинама касније не зажалимо због тога?

На сву срећу, постоји извор доследних и поузданих моралних мерила која су примењива на све људе где год да живе. У следећем чланку позабавићемо се тиме шта је најпоузданији водич када је реч о томе да ли је нешто исправно или погрешно.