Проблем се појавио крајем 1990-их када је влада Француске неоправдано наметнула порез на прилоге које је наша подружница у тој земљи примила у раздобљу од 1993. до 1996. Правду смо потражили пред француским судовима, али без успеха. Након неповољне пресуде апелационог суда, власти су конфисковале више од четири и по милиона евра са банковног рачуна наше подружнице. Једино нам је преостало да се жалимо Европском суду за људска права. Али пре него што би размотрио тај случај, Суд је захтевао да се наш правни тим и правни тим државе Француске састану пред званичним представником Суда ради постизања вансудске нагодбе.

Очекивали смо да ће представница Суда вршити притисак на нас да платимо део траженог износа. Али било нам је јасно да бисмо прекршили библијска начела ако бисмо платили макар и један евро. Браћа и сестре су давали прилоге за међународне активности наше организације, тако да француске власти нису имале право на те прилоге (Мат. 22:21). Па ипак, дошли смо на тај састанак да бисмо испоштовали протокол Суда.

Састали смо се у једној лепој конференцијској сали. Међутим, разговор није баш најбоље почео. На самом почетку, представница Суда је рекла да је очекивала да ће Јеховини сведоци у Француској платити барем део пореза. Синуло нам је да је питамо:  „Да ли знате да су власти већ конфисковале више од четири и по милиона евра са нашег рачуна?“

Била је видно изненађена. Када је правни тим француских власти то потврдио, њен став према случају се потпуно променио. Прекорила их је и истог трена завршила саслушање. Тада смо схватили да је Јехова на крајње неочекиван начин потпуно променио ток овог случаја. Отишли смо са тог састанка толико узбуђени да смо једва схватили шта се управо десило.

Европски суд за људска права је 30. јуна 2011. једногласно пресудио у нашу корист. Том пресудом је претходна одлука о опорезивању проглашена незаконитом и француској влади је наложено да нам врати новац, и то с каматом. Ова историјска пресуда је потврдила слободу вероисповести и до данас много значи Јеховиним сведоцима у Француској. То једно спонтано питање, попут камена који је погодио Голијата у главу, преокренуло је ток наше битке. Зашто смо победили? Зато што, као што је Давид рекао Голијату, „Јехова одлучује о исходу битке“ (1. Сам. 17:45-47).

Ова победа није усамљен случај. Иако нам се противе многе моћне власти и религије, до сада смо добили 1 225 случајева на највишим судовима у 70 земаља, као и на неким међународним судовима. Те правне победе штите наша основна права, као што је право да будемо званично регистровани, да проповедамо, да не учествујемо у патриотским церемонијама и да одбијемо трансфузију крви.

Зашто сам уопште био укључен у овај судски поступак у Европи, будући да служим у главном седишту Јеховиних сведока у Њујорку?

ОДМАЛЕНА МИ ЈЕ УСАЂЕНА ЉУБАВ ПРЕМА СЛУЖБИ

Моји родитељи Џорџ и Лусил завршили су 12. разред Библијске школе Галад и служили су у Етиопији кад сам се родио 1956. Дали су ми име Филип, по ревном проповеднику добре вести из првог века (Дела 21:8). Наредне године, власти су забраниле наше активности. Иако сам био јако мали, јасно се сећам како смо у тајности проучавали и одржавали састанке.  Мени је као детету то било веома узбудљиво. Нажалост, власти су нам наредиле да напустимо земљу 1960. године.

Преселили смо се у Вичиту, у америчкој држави Канзас. Родитељи су и даље имали онај исти заразан мисионарски дух. Истина им је била најважнија у животу и тај дух су пренели и на мене, као и на моју старију сестру Џуди и млађег брата Леслија, који су се такође родили у Етиопији. Крстио сам се са 13 година. Три године касније, преселили смо се у Арекипу, у Перуу, где је било потребно више објавитеља.

Године 1974, кад сам имао 18 година, подружница у Перуу је наименовала мене и још четворицу браће за специјалне пионире. Послати смо на подручје у Андима где се још никада до тад није проповедало. Требало је да сведочимо људима који говоре језицима кечуа и ајмара. Путовали смо у камперу који смо од миља звали арка, јер нас је подсећао на њу. Радо се сећам како сам из Библије показивао људима да ће Јехова ускоро окончати сиромаштво, болест и смрт (Откр. 21:3, 4). Многи су прихватили истину.

СЛУЖБА У ГЛАВНОМ СЕДИШТУ

Алберт Шродер, који је у то време био члан Водећег тела Јеховиних сведока, посетио је Перу 1977. Он ми је предложио да попуним молбу за бетелску службу у главном седишту. То сам и урадио. Убрзо након тога, 17. јуна 1977, почео сам са службом у бруклинском Бетелу. Наредне четири године радио сам у одељењима за чишћење и одржавање.

На међународном конгресу у Њу Орлеансу у јуну 1978. упознао сам Елизабет Авалон. И њу су, као и мене, одгајили родитељи који су целим срцем волели Јехову. Елизабет је већ четири године била стални пионир и желела је да цео живот посвети пуновременој служби. Остали смо у контакту. Боље смо се упознали и родила се љубав међу нама. Венчали смо се 20. октобра 1979. и заједно смо наставили да служимо у Бетелу.

Браћа и сестре из наше прве скупштине у Бруклину, на шпанском језику, срдачно су нас прихватили. Током година, били смо у још три скупштине, у којима су нас браћа и сестре исто тако лепо прихватили и подржавали нас у бетелској служби. Веома ценимо њихову подршку, као и породицу и  пријатеље који су нам помагали у бризи о остарелим родитељима.

МОЈ ДОПРИНОС ПРАВНИМ БИТКАМА

На моје изненађење, у јануару 1982. пребачен сам у Правно одељење у Бетелу. Три године касније, замољен сам да завршим правни факултет да бих постао адвокат. Био сам пријатно изненађен када сам на студијама сазнао да су основне слободе које већина људи узима здраво за готово, како у Сједињеним Државама тако и широм света, постигнуте захваљујући правним победама које су извојевали Јеховини сведоци. Те важне случајеве смо детаљно обрађивали на настави.

Са 30 година, 1986, наименован сам за надгледника Правног одељења. С једне стране, за мене је била велика част што су браћа имала поверења у мене, иако сам био толико млад. С друге стране, осећао сам огромну одговорност јер је било много тога што нисам знао, а био сам свестан да задатак који је лежао преда мном уопште није лак.

Добио сам адвокатску лиценцу 1988. Нисам био ни свестан тога колико је школовање лоше утицало на моју духовност. Високо образовање потхрањује амбицију и улива човеку осећај да је изнад оних који немају такво образовање. Елизабет ми је отворила очи. Помогла ми је да се вратим добрим духовним навикама које сам имао пре него што сам кренуо на факултет. Требало је времена, али сам се опоравио у духовном погледу. Из личног искуства могу да кажем да глава пуна знања није најважнија у животу. Оно што је заиста важно јесте блискост с Јеховом и дубока љубав према њему и његовом народу.

ОДБРАНА И ЗАКОНСКО ПОТВРЂИВАЊЕ ПРАВА НА ПРОПОВЕДАЊЕ ДОБРЕ ВЕСТИ

Кад сам завршио школовање, усредсредио сам се на организовање Правног одељења у Бетелу и одбрану наших права пред судовима. Све то је било узбудљиво, али због сталних промена у организацији није увек било лако. На пример, годинама смо узимали прилоге за нашу литературу, али почетком 1990-их Правно одељење је било замољено да ради на томе да се та пракса укине. Након тога, Јеховини сведоци више нису наплаћивали литературу. То је поједноставило посао у Бетелу и на подручју и захваљујући томе смо избегли многе проблеме што се тиче плаћања пореза. Неки су мислили да због ове промене нећемо имати довољно средстава и да ће то лоше утицати на нашу службу. Али десило се управо супротно. Број оних који служе Јехови удвостручио се од 1990. и данас људи бесплатно могу да добију драгоцену духовну храну.  Из прве руке сам се уверио да се ове и сличне организационе промене могу успешно спровести у дело само уз снагу која долази од Јехове и упутства верног роба (Изл. 15:2; Мат. 24:45).

Ретко су правне победе добијене само захваљујући томе што имамо веште правнике. Често на власти снажан утисак оставља добро понашање Јеховиног народа. Тако нешто сам видео 1998. када су три члана Водећег тела са својим супругама дошли на посебне конгресе на Куби. Њихово лепо понашање је представнике власти много више уверило у то да смо политички неутрални него било шта што смо им ми на званичним састанцима рекли.

Међутим, када не постоји други начин, ми идемо на суд да бисмо бранили и законски потврђивали „право на проповедање добре вести“ (Фил. 1:7). На пример, деценијама власти у Европи и Јужној Кореји нису признавале наше право да одбијемо служење војног рока. Због тога је око 18 000 браће из Европе и више од 19 000 браће из Јужне Кореје било у затвору јер су имали приговор савести на служење војног рока.

Коначно је 7. јула 2011. Европски суд за људска права донео историјску пресуду у случају Бајатјан против Јерменије, којом се европским земљама налаже да омогуће цивилну службу уместо служења војног рока. Након тога, уследила је слична пресуда Уставног суда Јужне Кореје 28. јуна 2018. Ниједна од ових победа не би била могућа да је макар и мали број младе браће погазио своју савест.

Правно одељење у главном седишту, као и правна одељења у подружницама широм света вредно раде на томе да одбране наше право да служимо Јехови и да проповедамо добру вест. Нама је част да браћу и сестре који се суочавају са противљењем власти заступамо пред судовима. Без обзира на то да ли је пресуда донета у нашу корист или не, имамо прилику да дамо сведочанство пред владиним службеницима, краљевима и другим људима (Мат. 10:18). Судије, званичници, медији и јавност уопште морају размотрити библијске стихове наведене у нашим документима, као и оне које цитирамо у оквиру наше одбране. Искрени и поштени људи имају прилику да сазнају ко су Јеховини сведоци и на чему заснивају своја веровања. Неки од њих су и постали наши суверници.

ХВАЛА ТИ, ЈЕХОВА!

У протеклих 40 година имао сам част да са многим подружницама широм света сарађујем око правних питања и да се појављујем пред бројним вишим судовима и многим званичницима. Веома ценим и волим своје сараднике у Правном одељењу у главном седишту, као и браћу и сестре који служе у правним одељењима широм света. Срећан сам и живот ми је испуњен.

Елизабет ми је током протеклих 45 година увек била велика подршка, како у добру тако и у злу. Дивим јој се због тога, јер ни сама нема много снаге пошто се бори са болешћу која јој прилично нарушава имунитет.

Из прве руке смо се уверили да победе у правним биткама не зависе од наших способности и снаге. Као што је Давид рекао: „Јехова је снага свом народу“ (Пс. 28:8). Заиста, „Јехова одлучује о исходу битке“.