Шта је једног комунисту навело да се придружи верској групи која је сматрана државним непријатељем? И како ме је Јехова током свих тих година у радном логору и изгнанству с пуно љубави поучавао и помагао ми да постанем бољи човек?

 Рођен сам 1930. у Табанију, сиромашном селу на северу Молдавије. Моји родитељи су напорно радили на једном пољопривредном газдинству (колхозу) да би прехранили своје шесторо деце. Били смо врло сиромашни. Моја мајка је била верник Руске православне цркве, а отац је био католик. Често су се жустро расправљали око шокантног понашања свештеника.

 Када сам са 18 година завршио школу, придружио сам се омладинском покрету Комсомол. Циљ тог покрета је био да усади у младе људе комунистичке идеје да би једног дана постали чланови партије. Убрзо сам изабран за секретара покрета у месту у ком сам живео. Допале су ми се вредности попут братства, јединства и правде које је тај покрет заговарао. Али дубоко сам се разочарао када сам свуда око себе видео неправду и корупцију.

 Као активни члан Комсомола морао сам да спроводим одлуке које је донела влада Совјетског Савеза a, што је укључивало затварање цркава и прекидање верских скупова. У нашем селу је било и неколико Јеховиних сведока. Приметио сам да су поштени и мирољубиви, али сматрао сам их фанатицима. Тада нисам могао ни да претпоставим да ће убрзо један од њих одговорити на многа моја питања.

 Мој стриц Димитриј, који је живео у истом селу као и ја, био је Јеховин сведок. Једног пролећног дана 1952. питао ме је: „Георгиј, да ли се некад запиташ шта ти стварно желиш од живота?“ Нико ме тако нешто није питао и по томе сам видео да му је стварно стало до мене. Додуше, мучила су ме многа питања на која нисам пронашао одговор. На пример, увек изнова сам се питао: „Ако Бог постоји, зашто дозвољава да људи пате?“ У наредних осам дана, Димитриј је помоћу Библије одговорио на моја питања. Понекад смо разговарали о Богу до три сата после поноћи.

 После тих разговора одлучио сам да почнем да проучавам Библију. Сазнао сам да имам небеског Оца који ме пуно воли (Псалам 27:10). Иако сам тек почео да проучавам, довољно сам заволео Јехову да бих имао снаге да предузмем одлучне кораке. Напустио сам комунистичку партију упркос томе што ми је председник партије претио. Предао сам свој живот Јехови и крстио се у септембру 1952, само четири месеца након што сам почео да проучавам Библију.

 У то време су Јеховини сведоци били под забраном. Желео сам да покажем Јехови колико га волим и зато сам се пријавио да разносим библијску литературу Сведоцима који су живели у околним селима. То је било веома опасно јер су сумњичави сељани лако могли пријавити властима било ког непознатог ко би се појавио у селу. Чак су и нека браћа и сестре били неповерљиви према мени јер су се плашили да сам један од многобројних агената тајне полиције који се само претвара да је Сведок. Али убрзо је постало јасно да нисам шпијун. Само два месеца након крштења, ухапшен сам и осуђен због разношења забрањене литературе.

 Био сам у истражном затвору скоро годину дана. Током тог периода полицајци су ме испитивали и покушавали да ме наведу да се одрекнем своје вере. Али нису успели у томе јер сам до тада већ много заволео Јехову. Јавно саслушање је одржано у Одеси, у Украјини. Моји родитељи и браћа и сестре, који нису били Јеховини сведоци у то време, позвани су да сведоче на суду.

 Судило ми се као некоме ко је увучен у опасну секту. Власти су желеле да моја породица поверује да сам потпуно изгубио разум. Родитељи су се много забринули за мене. Плакали су и молили ме да више не будем Сведок. Али ја сам мирно рекао својој мајци: „Не брини. Нико ме није преварио него сам ја коначно нашао оно што сам читавог живота тражио и тога се никада нећу одрећи“ (Пословице 23:23). Оно што сам до тада сазнао из Библије било је довољно да останем веран Јехови. С временом су моји родитељи схватили да је оно у шта верујем истина и шест година касније и они су постали Јеховини сведоци.

 Осуђен сам на 15 година принудног рада и возом послат у Сибир, у Колимску област у којој су се налазили многи радни логори. Да би држали затворенике у покорности, стражари су нас тукли и изгладњивали. У почетку сам се питао како ћу то преживети.

 У логору је већ било 34 Сведока. Убрзо након што сам стигао тамо, питали су ме: „Да ли у вашој групи има неки Јонадав?“ Одмах сам знао да су Сведоци. Једино би они могли да користе такав библијски израз. Та искусна браћа су ме научила како да примењујем библијска начела у тешким ситуацијама и помогла ми да стекнем особине које један хришћанин треба да има, као што је разборитост.

 Радио сам као машиниста у логору. Једног дана се Матфеј, затвореник са којим сам радио, хвалио како зна имена 50 светаца напамет. Када сам рекао нешто омаловажавајуће о тим такозваним свецима, Матфеј је хтео да ме удари, али ја сам побегао. Кад су браћа чула за то, смејала су ми се и то ме је погодило. Питао сам их: „Зашто ми се смејете? Само сам хтео да проповедам.“ На леп начин су ми објаснили да је наш циљ да проповедамо добру вест, а не да вређамо људе (1. Петрова 3:15). Иако је Матфеј био политички затвореник, био је одушевљен тиме што Сведоци поштују стражаре и власти. С временом се заинтересовао за библијску истину. Никада нећу заборавити ту ноћ када се тајно крстио у бурету са хладном водом.

 Убрзо по доласку у логор, два млада брата и ја позвани смо да присуствујемо политичким предавањима. Одбили смо то, јер смо мислили да би учествовањем на њима погазили своју хришћанску неутралност (Јован 17:16). Због тога су нас сместили у мрачну ћелију намењену затвореницима који су кажњени и тамо смо провели две седмице. Кад смо ослобођени, браћа су нам објаснила да само присуствовање тим састанцима не значи да се мешамо у политичка питања. Сасвим супротно, то би могла бити добра прилика да дамо лепо сведочанство. Та браћа су нам помогла да поступамо мудрије и да се водимо библијским начелима при доношењу одлука.

 Јехова ми је показао колико ме воли и колико брине за мене преко те браће која су ме стрпљиво поучавала. На пример, један затвореник који је био свештеник радио је као шеф рачуноводства. Сваки пут када смо се у време ручка срели поздравио би ме речима: „Здраво, сине Ђаволов!“ Један затвореник ми је рекао да му саркастично одговорим: „Здраво, тата!“ Нажалост, послушао сам његов савет и због тога сам био жестоко претучен. Када су браћа сазнала шта ми се догодило, објаснила су ми да моје понашање није баш било на месту (Пословице 29:11). На крају сам се извинио том свештенику.

 Пре него што сам стигао у логор, састанке смо одржавали тајно, и то ноћу или рано ујутру. Али у логору нисмо имали где да се сакријемо. Зато смо се сваког дана окупљали и формирали круг наочиглед свих стражара. Разговарали смо о неким библијским стиховима које смо претходно записали на папирићима. Циљ нам је био да запамтимо што више стихова и да се редовно подсећамо на њих. Кад би стражари прекинули наш састанак, брзо бисмо прогутали те папириће.

 Ослобођен сам из логора 1959. и депортован у област Караганда у Казахстану. Пошто ми је кретање и даље било ограничено, морао сам од власти да затражим дозволу да на 20 дана отпутујем у Томску област у Русији да би се оженио. Одатле сам знао једну добру сестру Марију, која је верно служила Јехови. Као и обично, одмах сам прешао на ствар. Рекао сам јој: „Марија, ја немам времена да се забављамо. Удај се за мене.“ Она је пристала и имали смо веома скромно венчање. Марија је ценила то што сам истрајао у многим кушњама и желела је да ми помогне да и даље служим Јехови (Пословице 19:14).

 Током 1960-их нисмо могли слободно да проповедамо од куће до куће. Али користили смо сваку прилику да бисмо неформално разговарали с другима о својим веровањима. Када би нас неко позвао у госте или када смо ишли на одмор, често смо другима говорили о својој нади да ћемо вечно живети на земљи. Такође смо стварали прилике за проповедање. На пример, обилазили смо куће које су биле на продају и са власницима смо покушавали да започнемо разговор који смо касније усмерили на духовне теме. На тај начин, Марија и ја смо почели да проучавамо Библију са шесторо људи који су се касније крстили као Јеховини сведоци.

 Понекад смо сведочили у време избора. Једног дана, у фабрику у којој је радило неколико браће и ја дошли су припадници тајне полиције. Пред око 1 000 радника питали су нас зашто Јеховини сведоци не учествују у политичким збивањима. Главни инжењер и неколико радника стали су у нашу одбрану. Рекли су тим полицајцима да смо одговорни и вредни радници. Када смо то чули, скупили смо храброст да објаснимо свој став цитирајући неке стихове које смо знали напамет. Захваљујући томе што смо храбро сведочили, четири радника су се заинтересовала за библијску истину и крстила за мање од годину дана.

 Почетком 1970-их многи искрени људи у Казахстану постали су Јеховини сведоци и било је потребно да организујемо први покрајински састанак. Али како да успемо у томе, а да не будемо сумњиви властима? Одлучили смо да једнодневни покрајински састанак одржимо у склопу једног венчања, у селу у близини града Алматија. Тај скуп је заправо био и покрајински састанак и венчање са младенцима и преко 300 гостију. Моја супруга и неколико сестара су се баш потрудиле да украсе ту просторију и да припреме укусну храну. Али оно у чему су гости највише уживали била је библијска поука. Један од десетак говорника који су тог дана одржали предавање био сам и ја. То је био први пут у животу да сам држао говор пред тако великом публиком.

 Моја вољена супруга Марија увек ми је била велика подршка. Била је блага и подложна и Краљевство јој је увек било на првом месту. Иако је била физички јака жена, изненада је оболела од тешког облика остеопорозе и због тога је скоро 16 година била везана за кревет. Наша ћерка Људмила и ја смо бринули о њој све до њене смрти 2014. године.

 Осећао сам се тако беспомоћно док сам гледао своју драгу Марију како пати. Ипак, до последњег дана њеног живота заједно смо читали Библију и охрабрујуће чланке. Често смо разговарали о новом свету. Понекад сам поред њене постеље тихо плакао. Али Јеховина дивна обећања о којима смо читали увек би нас смирила и дала нам нову снагу да наставимо даље (Псалам 37:18; 41:3).

 Од дана кад сам упознао истину па све до сада, увек сам осећао Јеховину љубав, бригу и подршку (Псалам 34:19). Као неискусан младић, осетио сам његову љубав преко браће која су ми стрпљиво помагала да будем бољи хришћанин. Док сам пролазио кроз тешке тренутке у радном логору и у изгнанству, осетио сам да ме Јехова подржава путем своје Речи. А када се моја драга супруга Марија разболела, дао ми је снагу да се бринем о њој све до њене смрти. Сада када се осврнем на читав свој живот, могу рећи да је љубав према Јехови била мој извор снаге.