Пређи на садржај

Пређи на садржај

 А3

Како је Свето писмо сачувано до данас

Аутор Светог писма се побринуо да оно буде сачувано. Под његовим надахнућем су и записане следеће речи:

„Реч нашег Бога остаје заувек.“ (Исаија 40:8)

Та изјава је тачна иако до данас није опстао ниједан од првобитних рукописа било хебрејско-арамејског дела Светог писма * било грчког дела. Како онда можемо бити сигурни да текст данашње Библије верно преноси садржај изворног текста, који је писан под вођством светог духа?

ВАЖНА УЛОГА ПРЕПИСИВАЧА БОЖЈЕ РЕЧИ

Што се тиче хебрејског дела Светог писма, одговор делимично лежи у древној традицији иза које стоји сам Бог. Он је рекао да текст светих списа треба да се преписује. * На пример, Јехова је тражио од израелских краљева да преписују Закон (Поновљени закони 17:18). Поред тога, Бог је Левитима дао задатак да чувају књигу Закона и да о њему поучавају народ (Поновљени закони 31:26; Немија 8:7). Након што су Јевреји одведени у изгнанство у Вавилон, појавила се група преписивача, то јест писара (соферима) (Јездра 7:6, фуснота). С временом су ови писари направили бројне копије свих 39 књига хебрејског дела Библије.

Вековима су писари савесно преписивали ове књиге. У средњем веку, ту традицију је наставила група јеврејских преписивача познатих као масорети. Најстарији комплетан масоретски рукопис је Лењинградски кодекс, који датира из  1008/1009. н. е. Међутим, средином XX века, међу свицима с Мртвог мора пронађено је око 220 библијских рукописа и фрагмената. Ти рукописи су више од хиљаду година старији од Лењинградског кодекса. Упоређивањем свитака с Мртвог мора и Лењинградског кодекса дошло се до важног закључка: Иако има разлике у појединим речима, ниједна од тих разлика не утиче на смисао текста.

Шта се може рећи за 27 књига грчког дела Светог писма? Писци тих књига били су неки од апостола Исуса Христа и неколико других његових ученика. По узору на јеврејске писаре, хришћани у првом веку су преписивали ове књиге (Колошанима 4:16). Упркос покушајима римског императора Диоклецијана и других да униште све хришћанске списе, хиљаде древних фрагмената и рукописа су опстали до данас.

Књиге грчког дела Библије су превођене и на друге језике. Неки од најранијих превода били су на језицима као што су грузијски, етиопски, јерменски, коптски, латински и сиријски.

ПОТРАГА ЗА ИЗВОРНИМ ТЕКСТОВИМА

Не садрже сви древни рукописи идентичан текст. Како онда можемо знати шта стоји у изворном тексту?

Размотримо један пример. Учитељ тражи од 100 својих ученика да препишу једно поглавље неке књиге. У случају да се изгуби оригинални текст тог поглавља, упоређивањем свих 100 преписа знали бисмо како је тај текст изгледао. Можда су ученици грешили током преписивања, али мале су шансе да су сви направили потпуно исте грешке. Слично томе, када стручњаци упореде хиљаде фрагмената и преписа библијских књига, могу да пронађу грешке у преписивању и тако установе садржај изворног текста.

„С правом се може рећи да ниједно друго древно дело није тако верно пренето“

Колико можемо бити сигурни да су све мисли из изворног текста Библије прецизно сачуване до дан-данас? У вези с текстом хебрејског дела Светог писма, изучавалац Вилијам Грин је рекао: „С правом се може рећи да ниједно друго древно дело није тако верно пренето.“ Што се тиче грчког дела, који је познат и као Нови завет, библиста Фредерик Брус је написао: „Докази аутентичности текста нашег Новог завета снажнији су од доказа за многа класична дела, чију аутентичност  нико не би ни помислио да доведе у питање.“ Такође је рекао: „Кад би Нови завет био збирка световних списа, углавном нико не би ни сумњао у њихову аутентичност.“

Књига пророка Исаије, 40. поглавље, у свитку с Мртвог мора (125–100. пре н. е.)

Упоређивање с хебрејским рукописима из периода од око хиљаду година касније открило је само мање разлике, и то најчешће у виду словних грешака

Књига пророка Исаије, 40. поглавље, у Алепском кодексу, који се сматра важним масоретским рукописом на хебрејском језику (око 930. н. е.)

Хебрејски део: Хебрејски део превода Нови свет на енглеском језику (1953–1960) темељио се на критичком издању хебрејског текста Biblia Hebraica Рудолфа Китела. Касније су објављена допуњена издања тог текста, Biblia Hebraica Stuttgartensia и Biblia Hebraica Quinta, која су била усклађена са новијим сазнањима заснованим на свицима с Мртвог мора и другим древним рукописима. Основни текст ових стручних дела заправо је био Лењинградски кодекс, а у фуснотама су се налазиле варијанте текста из других извора, као што су самарићански Пентатеух, свици с Мртвог мора, грчка Септуагинта, арамејски таргуми, латинска Вулгата и сиријска Пешита. Када се на енглеском језику припремала ревизија превода Нови свет, узете су у обзир и Biblia Hebraica Stuttgartensia и Biblia Hebraica Quinta.

Грчки део: Крајем XIX века, изучаваоци Весткот и Хорт упоређивали су постојеће библијске рукописе и фрагменте како би саставили основни грчки текст који по њиховој процени најверније преноси изворне списе. Средином XX века, Одбор за библијски превод Нови свет користио је тај текст као основу за свој превод. Коришћени су и други папируси, за које се сматрало да датирају из другог или трећег века нове ере. Од тада су пронађени нови папируси. Надаље, основни текстови, као што су Нестле–Аланд и они које су објавила Уједињена библијска друштва, такође одражавају скорија открића стручњака. Неки од резултата тих истраживања узети су у обзир приликом рада на енглеској ревизији овог превода.

Ти основни текстови откривају да су у неким старијим преводима, као што је енглески превод King James Version, додати неки стихови у грчком делу Библије. Тих стихова нема у светим списима већ су их касније додали неки преписивачи. Зато нису пренети у многим Библијама, али остали стихови су ипак задржали исте бројеве, будући да је општеприхваћена подела стихова установљена још у XVI веку. Та места су Матеј 17:21; 18:11; 23:14; Марко 7:16; 9:44, 46; 11:26; 15:28; Лука 17:36; 23:17; Јован 5:4; Дела апостолска 8:37; 15:34; 24:7; 28:29 и Римљанима 16:24. У овом ревидираном издању, у тим стиховима се налази одговарајућа фуснота.

Што се тиче дугог закључка 16. поглавља Јеванђеља по Марку (стихови 9-20), кратког закључка тог истог поглавља, као  и текста из Јована 7:53–8:11, очигледно је да ови спорни стихови не постоје у првобитним рукописима. Зато нису пренети у овом ревидираном издању. *

Још неки стихови су усклађени са оним што стручњаци сматрају да је најближе изворном тексту. Примера ради, према неким рукописима, у Матеју 7:13 пише: „Уђите на уска врата. Јер широка су врата и простран је пут који воде у уништење.“ У претходном издању превода Нови свет, „врата“ се не спомињу у другом делу стиха. Али додатно проучавање рукописа водило је до закључка да се та реч ипак налази на том месту у изворном тексту. У складу с тим, стих је измењен у овом издању. Постоје бројна побољшања слична овом. Али то су незнатне измене и оне не утичу на поруку коју Божја Реч преноси.

Рукопис на папирусу са текстом из 2. Коринћанима 4:13–5:4 (око 200. н. е.)

^ одл. 5 Ради једноставности, у наставку текста се користи израз хебрејски део Светог писма.

^ одл. 7 Један од разлога зашто су рукописи морали да се преписују јесте то што је изворни текст писан на пропадљивим материјалима.

^ одл. 18 Више детаља о томе зашто су ови стихови спорни може се пронаћи у фуснотама у издању овог превода из 2006. године.