Постанак 44:1-34
44 Касније је Јосиф заповедио човеку који је управљао његовим домом:+ „Напуни овим људима вреће са храном колико могу да понесу и свакоме стави његов новац одозго у врећу.+
2 А мој сребрни пехар стави одозго у врећу најмлађег заједно с његовим новцем за жито.“ И он је учинио као што му је Јосиф рекао.+
3 Кад је свануло, отпустили су те људе+ с њиховим магарцима.
4 Тако су они отишли из града. Нису били далеко одмакли када је Јосиф рекао човеку који је управљао његовим домом: „Устани и пожури за оним људима, и кад их стигнеш реци им: ’Зашто враћате зло за добро?+
5 Зар није то пехар из ког мој господар пије и из ког тачно прориче по знамењу?+ Зло сте учинили.‘“
6 Кад их је стигао, поновио им је то што је Јосиф рекао.
7 А они су му рекли: „Зашто наш господар тако говори? Твоје слуге никада не би учиниле тако нешто.
8 Ето, новац који смо нашли одозго у својим врећама донели смо ти назад из хананске земље.+ Како бисмо онда могли да украдемо сребро или злато из куће твог господара?+
9 Код кога се од твојих робова нађе оно што је украдено, тај нека умре, а ми остали бићемо робови нашег господара.“+
10 А он рече: „Нека буде како сте рекли.+ Онај код кога се нађе оно што је украдено постаће мој роб,+ а ви ћете бити недужни.“
11 Сви су брзо спустили своје вреће на земљу и отворили их.
12 А он их је пажљиво прегледао. Почео је од најстаријег, а завршио код најмлађег. Пехар је нађен у Венијаминовој врећи.+
13 Тада су раздерали своје огртаче+ и сви су натоварили своје магарце, па су се вратили у град.
14 Кад су Јуда+ и његова браћа ушли у Јосифов дом, он је још увек био тамо. Тада су пали пред њим на земљу.+
15 А Јосиф им рече: „Шта сте то учинили? Зар нисте знали да човек као што сам ја може тачно прорицати по знамењу?“+
16 На то Јуда узвикну: „Шта да кажемо свом господару? Шта да говоримо? И како да се оправдамо?+ Истинити Бог је открио преступ твојих робова.+ Ево, робови смо свом господару,+ и ми и онај у чијој је руци нађен пехар!“
17 Али он одговори: „Никада не бих учинио тако нешто!+ Онај у чијој је руци нађен пехар биће мој роб,+ а ви остали идите у миру свом оцу.“+
18 Тада му је Јуда пришао и рекао: „Молим те, мој господару, допусти свом робу да нешто каже свом господару,+ и немој се разгневити+ на свог роба, јер си ти као сам фараон.+
19 Наш господар је питао своје робове: ’Имате ли оца или брата?‘
20 А ми смо одговорили свом господару: ’Имамо старог оца и најмлађег брата.+ То дете му се родило под старост, а његов брат је мртав, тако да је само он остао од своје мајке,+ и отац га много воли.‘
21 После тога ти си рекао својим робовима: ’Доведите ми га да га видим својим очима.‘+
22 А ми смо рекли свом господару: ’Дечак не може да остави оца. Кад би га оставио, отац би сигурно умро.‘+
23 Тада си рекао својим робовима: ’Ако ваш најмлађи брат не дође с вама, нећете више видети моје лице.‘+
24 „Тако смо отишли твом робу, нашем оцу, и пренели му шта је рекао наш господар.
25 Касније нам је отац рекао: ’Идите опет и купите нам мало хране.‘+
26 Али ми смо одговорили: ’Не можемо да идемо, осим ако наш најмлађи брат не пође с нама, јер не можемо доћи пред лице оног човека ако наш најмлађи брат није с нама.‘+
27 Тада нам је твој роб, наш отац, рекао: ’Ви знате да ми је жена родила само два сина.+
28 Један је отишао од мене и ја сам повикао: „Сигурно је раскомадан!“,+ и до данас га више нисам видео.
29 Ако и овога одведете од мене и задеси га неко зло па погине, свалићете несрећу на моју седу главу и послаћете је у гроб.‘*+
30 „А сада, ако без дечака одем код твог роба, свог оца, и ако он, чија је душа везана за душу дечака,+
31 види да га нема, он ће сигурно умрети, и твоји робови ће послати седу главу твог роба, нашег оца, с тугом у гроб.*
32 Ја, твој роб, одговоран сам+ за дечака док је он далеко од свог оца, коме сам рекао: ’Ако ти га не вратим, бићу ти крив заувек.‘+
33 Зато те молим, допусти твом робу да остане уместо дечака и да буде роб мом господару, а дечак нека иде са својом браћом.+
34 Јер како да се без дечака вратим код свог оца, па да гледам невољу која ће га снаћи?“+
