Јеремија 8:1-22
8 „У то време“, говори Јехова, „људи ће из гробова извадити кости Јудиних краљева, кости његових кнезова, кости свештеника, кости пророка и кости становника Јерусалима.+
2 Расуће их пред сунцем и пред месецом и пред свом небеском војском коју су волели и којој су служили, за којом су ишли,+ тражили је и клањали јој се.+ Неће се покупити, нити ће се сахранити. Биће као ђубриво по земљи.“+
3 „Свима који преостану од овог злог рода, по свим местима по којима ћу расејати оне што преостану,+ дража ће бити смрт него живот“,+ говори Јехова над војскама.
4 „Реци им: ’Овако каже Јехова: „Зар ће пасти и неће више устати?+ Ако се један врати са свог злог пута, зар се неће и други вратити?+
5 Зашто је овај јерусалимски народ неверан и упоран у својој неверности? Препредени су,+ не желе да се врате са својих злих путева.+
6 Пазио сам+ и слушао.+ Није добро оно што говоре. Нико се не каје због своје злоће+ и не говори: ’Шта сам урадио?‘ Свако жури назад на пут којим већина иде,+ као коњ који у битку јури.
7 Чак и рода на небу зна своје време,+ грлица, чиопа и булбул држе се времена кад треба да се врате.+ А мој народ не познаје време Јеховиног суда.“‘+
8 „’Како можете рећи: „Мудри смо и имамо Јеховин закон“?+ Али, заиста, лажна писаљка+ писара̂ пише саме лажи.
9 Мудраци су се постидели.+ Уплашили су се и биће ухваћени. Одбацили су Јеховину реч, па каква је онда њихова мудрост?+
10 Зато ћу њихове жене дати другима, њихове њиве онима који узимају поседе.+ Јер од најмањег до највећег, сви згрћу неправедни добитак.+ Од пророка до свештеника, сви су варалице.+
11 Они површно лече рану кћери мог народа,+ говорећи: „Мир је! Мир је!“, а мира нема.+
12 Јесу ли се постидели због тога што су чинили гадости?+ Нису се нимало постидели, нити су за стид знали.+
„’Зато ће пасти с онима који падају. Посрнуће кад почнем да их кажњавам‘,+ каже Јехова.
13 „’Кад их поберем, уништићу их‘, говори Јехова.+ ’Неће бити грожђа на лози,+ неће бити смокава на смокви, чак ће и лишће увенути. Оно што им дајем отићи ће другима уместо њима.‘“
14 „Зашто мирно седимо? Сакупите се. Уђимо у утврђене градове+ да тамо умремо.* Јер нас је Јехова, наш Бог, на смрт осудио.*+ Јехова нам даје да пијемо затровану воду,+ јер смо му згрешили.
15 Надали смо се миру, а ништа добро није дошло,+ и времену излечења, а оно страх!+
16 Из Дана+ се чује фрктање његових коња. Од рзања његових пастува сва се земља тресе.+ Долазе и прождиру земљу и све што је на њој, град и његове становнике.“
17 „Шаљем на вас змије отровнице+ против којих чарање не делује,+ и оне ће вас уједати“, говори Јехова.
18 Обузела ме је неизлечива туга.+ Моје срце болује.
19 Кћи мог народа вапи из далеке земље:+ „Зар Јехова није у Сиону?+ Зар његов краљ није у њему?“+
„Зашто ме вређају својим резбареним ликовима, ништавним туђим боговима?“+
20 „Жетва је прошла, лето се завршило, а ми нисмо спасени!“+
21 Потресен сам+ због ране кћери мог народа.+ Жалостан сам. Обузео ме је страх.+
22 Зар нема балзама у Галаду?+ Зар тамо нема лекара?+ Зашто онда не оздрави+ кћи мог народа?+
